Јован Јовановић Змај "Ђулићи"
Јован Јовановић Змај је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању је био лекар, али се током целог живота бавио књижевним радом, уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.
Дела: књиге песама: Источни бисер (опонаша источњачку поезију), Ђулићи (1864), Певанија (1882), Ђулићи увеоци (1888), Друга певанија, Чика Јова српској деци (1899), Девесиље (1900), Чика Јова српској омладини (1901), Снохватице (1895).
Преводио је бројне песнике: Гетеа, Хајнеа, Игоа, Пушкина, Љермонтова, Тенесија, а највише мађарске песнике.
Писао је брзо и лако, каже се да има немара и аљкавости у његовим стиховима, али нема понављања и монотоности, његова поезија је најближа народној метрици и говорном језику.
Змај је утемељивач поезије за децу, са смислом за уживљавање у психу детета, а писао је на лак непосредан начин приступачан деци.
Сатирична поезија Јована Јовановића Змаја равна је његовој интимној лирици. Он је изразито политички песник, творац наше ангажоване поезије. Он је творац наше сатиричне песме. Најснажније су му сатиричне песме у којима се изобличава монахија, а најпознатије: Јутутнска јухахаха и Јутутунска народна химна.
Најзначајније Змајеве збирке песама су Ђулићи и Ђулићи увеоци. Збирка Ђулићи је његово прво песничко дело и говори о срећном породичном животу. Друга збирка је елегична и пева о болу због губитка најмилијих.
Ђулићи су збирка љубавних и дитирампских песама које су посвећене Змајевој жени Ружи и њиховој деци, а отуда потиче и име збирке јер је реч ђул турцизам којим се именује ружа, а ђулићи су ружице (могло би се рећи и ружичњак). Те песме опевају везаност и сaгласје у новоствореној породици.
Ова Змајева збирка изашла је у Новом Саду 1864. године као целина од 60 песама. Касније је Змај допунио збирку и данас је чини циклус од 73 песме.
Ђулићи су збирка љубавних и дитирампских песама које су посвећене Змајевој жени Ружи и њиховој деци, а отуда потиче и име збирке јер је реч ђул турцизам којим се именује ружа, а ђулићи су ружице (могло би се рећи и ружичњак). Те песме опевају везаност и сaгласје у новоствореној породици.
Ова Змајева збирка изашла је у Новом Саду 1864. године као целина од 60 песама. Касније је Змај допунио збирку и данас је чини циклус од 73 песме.
Занимљивост
Змајева жена, заправо се звала се Еуфросина Личанин, али су је звали Розином, а Лаза Костић ју је прозвао Ружом.
Са Ружом се Јован Јовановић Змај упознао код своје сестре од тетке, Паве Нешковић која је била болесна, а њена другарица Ружа ју је дворила.
Змајева жена, заправо се звала се Еуфросина Личанин, али су је звали Розином, а Лаза Костић ју је прозвао Ружом.
Са Ружом се Јован Јовановић Змај упознао код своје сестре од тетке, Паве Нешковић која је била болесна, а њена другарица Ружа ју је дворила.
Ђулићи
збирка песама циклус песама
самосталне песничке целине песме су означене бројевима
немају имена
називамо их према првом стиху
(сличност са народном поезијом)
Књижевни род: лирика
Књижевна врста: љубавне лирске песме
Теме, мотиви: љубав (према: жени, детету, члану породице, природи, животу)
Збирку Ђулићи обједињује тема љубави, али се песме разликују по својој форми, природи и обиму. У циклусу има песама које се састоје од само једног катрена, али и дугих лирских форми. Њихова дужина и форма варирају у зависности од расположења и осећања која опевају и крећу се од усхићења и мирноће до узбуђења. Али без обзира на то која осећања владају у песмама из циклуса “Ђулићи”, све оне су одмерене и пристојне и префињене.
У збирци Ђулићи песме су строфичне и астрофичне. Најчешће строфе су катрени, нешто мање има секстина. Стих Ђулића се креће од тросложног и четворосложног стиха па до дванаестерца. Оваква разноврсност стихова у складу је са спектром осећања и расположења која се крећу од тихог и сетног, до кликтавог и раздраганог.
VII Ђулић:
Mесечина, — ал’ месеца нема;
Моја мила зелен венац снила,
Пак се мало у сну насмијала, --
Од тога се поноћ засијала.
Седма песма из збирке Ђулићи сачињена је од једног катрена. основни мотиви су драга и месечина, али је Месец одсутан. Према стиховима песме његова драга спава, сања и осмехује се, а то је светлост која обасјава ноћ. Кроз ову контрастну слику се посредно говори о лепоти драге преко ефеката које она изазива јер се од призора поноћ засијала. Светлост ствара лепота драге, али и осећање љубави и радости које нам се представља метафором зелен венац снила.
XVII Ђулић:
Кажи ми, кажи,
Како да те зовем;
Кажи ми, какво
име да ти дам, –
Хоћу ли рећи:
„Дико“, или „снаго“,
Или ћу „лане“,
или „моје благо“;
Хоћу ли „душо“,
Или „моје драго“ –
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа;
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.
У песми број седамнаест лирски субјекат изражава снажну љубав која изазива недоумицу какво достојно и одговарајуће име да да својој драгој. Ово је, вероватно, и најпознатија песма збирке Ђулићи – Кажи ми кажи. Састављена је од само једне строфе, али она има 24 стиха. Песма се развија кроз таутологију, стилску фигуру у којој се гомилају речи истог или сличног значења ради истицања. Иде до хиперболе према којој би лирски субјекат провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име...
за своју драгу и завршава игром речи
Да њим назовем
Мој румени цвет.
Одушевљење, усхићеност и напетост у тражењу најлепшег имена праћени су динамичним ритмом који је условио кратке стихове дитирампске песме – петерце и шестерце.
XXXIII Ђулић:
Тијо ноћи, моје злато спава,
над главом јој од бисера грана.
А на грани ко да нешто бруји,
то су мали сићани славуји.
Жице преду од свилена гласа,
откали јој дувак до појаса.
Прекрили јој и лице и груди
да се моје злато не пробуди.
Тијо, ноћи, моје злато спава,
блиједи мјесец небом обасјава.
Тијо појте малени славуји,
да се моје злато не пробуди.
Песма Тихо ноћи се састоји од шеснаест стихова: четвераца, шестераца и седмераца. У средишту песме је мотив драге (може да буде и дете) с тим что се песник сада обраћа ноћи – тихој и топлој према којој је опет као контраст постављено злато лирског субјекта. Лако закључујемо да се иза метафоре моје злато крије драга. И славуји су усхићени лепотом драге и њихова песма бруји, а они у персонифицираној слици преду и ткају вео (дувак) од свилених гласова за дивну дргу лирског субјекта.
романтизам из другог угла
Можда нисте знали, али и ово је песма Чика Јове Змаја