Артур Рембо (1854-1891)
Један је од “уклетих песника”. Сматра се представником такозваног покрета декаденције и иако је био веома млад када је почео да објављује своја дела оставио је велики траг у уметности, а начинио је и снажан утицај на друге књижевне ствараоце, али и остале уметнике. Описивали су га као човека врло немирног духа, а Виктор Иго га је поредио са Шекспиром, па га је чак и назвао ” дете Шекспир “. Његово песничко дело настало је између 1870-1873. Најпознатије су му песме: Пијани брод, Самогласници и Офелија. У својој поетици заступа теорију обојеног звука (Самогласници) и сматра да песник мора имати дозу видовитости (видовитост се досеже растројством свих чула), ( Пијани брод), а све то се изражава кроз синестезију.
За негово стваралаштво битна је релација коју је изградио са Полом Верленом, што потврђује књига Поетике прозе, а од посебне важности у његовом стваралаштву јесте збирка песничких фрагмената у прози Илуминације. Веровао је да ће бити створен језик душе за душу, који ће сажимати све, мирисе, звуке, боје.
Један је од “уклетих песника”. Сматра се представником такозваног покрета декаденције и иако је био веома млад када је почео да објављује своја дела оставио је велики траг у уметности, а начинио је и снажан утицај на друге књижевне ствараоце, али и остале уметнике. Описивали су га као човека врло немирног духа, а Виктор Иго га је поредио са Шекспиром, па га је чак и назвао ” дете Шекспир “. Његово песничко дело настало је између 1870-1873. Најпознатије су му песме: Пијани брод, Самогласници и Офелија. У својој поетици заступа теорију обојеног звука (Самогласници) и сматра да песник мора имати дозу видовитости (видовитост се досеже растројством свих чула), ( Пијани брод), а све то се изражава кроз синестезију.
За негово стваралаштво битна је релација коју је изградио са Полом Верленом, што потврђује књига Поетике прозе, а од посебне важности у његовом стваралаштву јесте збирка песничких фрагмената у прози Илуминације. Веровао је да ће бити створен језик душе за душу, који ће сажимати све, мирисе, звуке, боје.
Офелија
Артур Рембо
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају…
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.
Већ вековима Тужна Офелија тако
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.
Ветар велове вије, груди јој целива,
вода љуљушка велове, сплетене, беле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.
Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај прхне у трену:
– Тајанствена песма са златних пада звезда.
II
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
– Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;
То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом даху што сања;
Слушао ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.
То ти глас лугих мора, грцај недогледан
Сломи детињу груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твог крила.
Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
– Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.
III
А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.
Артур Рембо
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају…
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.
Већ вековима Тужна Офелија тако
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.
Ветар велове вије, груди јој целива,
вода љуљушка велове, сплетене, беле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.
Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај прхне у трену:
– Тајанствена песма са златних пада звезда.
II
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
– Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;
То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом даху што сања;
Слушао ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.
То ти глас лугих мора, грцај недогледан
Сломи детињу груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твог крила.
Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
– Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.
III
А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.
Џон Еверет Миле: Офелија, 1851.
Галерија Тејт, Лондон, Велика Британија
Офелија Артура Рембоа
истраживачки задаци
- Изнесите своје прве утиске о песми.
- Откријте одакле Рембо узима грађу за своју песму и како се према тој грађи односи.
- Сазнајте какав је однос Рембо имао према делу Шекспира.
- Размотрите композицију песме.
- Размислите и изнесите свој став о употреби заменица и личних глаголских облика у трима целинама песме.
- Утврдите каква је функција трећег лица у првој целини песме.
- Образложите квалитет облика другог лица у другој целини песме.
- Размотрите функцију контраста у песми.
- Утврдите њену пиктуралност и уочите тон, мелодију којом одзвањају стихови.
- Издвајајте симболе из песме и коментаришите их.
- Пронађите неоромантичарске моменте у песми.
- Размишљајте зашто се Офелија стално враћа да је људи виде и нема мир ни у смрти.
- Покушајте да откријете дубљи смисао ове песме.
- Размишљајте о уметничком делу као инспирацији за настанак других уметничких дела у вези са песмом Офелија.