Похвала кнезу лазару, јефимија
Прва српска песникиња Јефимија, рођена је као Јелена око 1350. године. Била је кћи угледног српског властелина Војхине. Удала се за деспота Угљешу Мрњавчевића, који је ту титулу преузео од од царице Јелене, мајке цара Уроша (последњег српског цара из династије Немањића).
Јеленина срећа није била дугог века. Прво јој умире вољени и цењени отац, затим синчић који је имао мање од 4 године, а напослетку гине и њен Угљеша у бици код Черномена 1371. године. Имала је само 22 године када је остала удовица, сама на свету. Како је био манир у средњем веку, одбацује световни живот, узима монашко име Јефимија и одлази код Хребељановића на двор, цара Лазара и царице Милице, која јој је била рођака.
На двору Хребељановића, Јелена Мрњавчевић, замонашено Јефимија, била је сведок кобно судбинских догађаја по српски народ, на првом месту Косовске битке која се одиграла 1389. године. Тада гине њен доброчинитељ, кнез Лазар, те она и кнегиња Милица остају саме на двору. Убрзо и Милица постаје монахиња и узима име Јевгенија.
Њих две тада постају стожер десетковане и измучене Србије: преговарају са Турцима око ослобађања Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара, будућег деспота српског, који је био оптужен за неверство. Држе под контролом ситуацију са супарничком породицом Бранковић и успевају, мудрошћу и храброшћу, да од Турака добију мошти Свете Петке Параскеве и пренесу их у Србију.
Јефимија је изузетна жена и Константин Филозоф је хвалио њену мудрост и речитост („ва многих глаголаних и вештех мудрејшија сушти“), а врло похвално је о њој писао и Григорије Цамблак.
Монахиња Јефимија је оставила три записа који се данас сматрају за поезију и спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су: „Туга за младенцем Угљешом", „Запис на Хиландарској завеси“ и „Похвала кнезу Лазару“.
Јеленина срећа није била дугог века. Прво јој умире вољени и цењени отац, затим синчић који је имао мање од 4 године, а напослетку гине и њен Угљеша у бици код Черномена 1371. године. Имала је само 22 године када је остала удовица, сама на свету. Како је био манир у средњем веку, одбацује световни живот, узима монашко име Јефимија и одлази код Хребељановића на двор, цара Лазара и царице Милице, која јој је била рођака.
На двору Хребељановића, Јелена Мрњавчевић, замонашено Јефимија, била је сведок кобно судбинских догађаја по српски народ, на првом месту Косовске битке која се одиграла 1389. године. Тада гине њен доброчинитељ, кнез Лазар, те она и кнегиња Милица остају саме на двору. Убрзо и Милица постаје монахиња и узима име Јевгенија.
Њих две тада постају стожер десетковане и измучене Србије: преговарају са Турцима око ослобађања Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара, будућег деспота српског, који је био оптужен за неверство. Држе под контролом ситуацију са супарничком породицом Бранковић и успевају, мудрошћу и храброшћу, да од Турака добију мошти Свете Петке Параскеве и пренесу их у Србију.
Јефимија је изузетна жена и Константин Филозоф је хвалио њену мудрост и речитост („ва многих глаголаних и вештех мудрејшија сушти“), а врло похвално је о њој писао и Григорије Цамблак.
Монахиња Јефимија је оставила три записа који се данас сматрају за поезију и спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су: „Туга за младенцем Угљешом", „Запис на Хиландарској завеси“ и „Похвала кнезу Лазару“.
о похвали
У првом делу Похвале кнезу Лазару, у духу већ установљене посткосовске традиције, Јефимија велича „новог мученика“, кнеза Лазара, који је својом смрћу на бојном пољу постигао двоструки подвиг: оставио је „пропадљиву висоту земаљског господства“ и „сјединио се са војницима небеског цара“. „И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“.
У средишњем делу „Похвале“ тражи од кнеза да се заузме и од Бога измоли помоћ за своја чеда против видљивих и невидљивих непријатеља, спољашњих и унутрашњих. Јефимија наводи редом имена светих ратника: Георгија, Димитрија, Теодора Стратилата, Теодора Тирона, Меркурија и Прокопија међу којима је као једнак међу једнакима и кнез Лазар. На овај начин Јефимија утврђује култ личности кнеза Лазара и недвосмислено показује да је светац.
На крају, у трећем делу, Јефимија се кнезу захваљује на његовој доброти: он је њу, странкињу, примио и исхрањивао „изобилно“; сада га моли да је поново исхрани и да утиша „буру љуту душе и тела мојега“. при чему у маниру средњовековног стваралаштва и непостојања свести о ауторству о себи говори са великом скромношћу.
Скромна, а величанствена деспотица Јелена,
односно монахиња Јефимија опевана је
и вољена у свом народу.
односно монахиња Јефимија опевана је
и вољена у свом народу.
ЈЕФИМИЈА
Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Продају царства, свет васколики цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене јој душе.
Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!
И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче…
Милан Ракић
Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Продају царства, свет васколики цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене јој душе.
Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!
И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче…
Милан Ракић